Rekonstruisana je u potpunosti i pretvorena u Zavičajnu kuću vajarke Ljubinke Savić – Grasi, septembra 2009. godine.

Kuća je opremljena u tradicionalnom stilu predmetima domaće radinosti žitelja Ilina.

U sobi Ljubinke Savić – Grasi urađena je postavka o životu i stvaralaštvu ove umetnice, koja je živela i stvarala u Beogradu, ali je do kraja života ostala privržena svom zavičaju.

U neposrednoj blizini kuće nalazi se ilinsko vrelo, vrelo zdrave pijaće vode, ali i važno mesto u tradicionalnom životu žitelja sela Ilina.

Vajarka Ljubinka Savić – Grasi rođena je 1922. god. u selu Ilino kod Boljevca. Akademiju likovnih umetnosti i postdiplomske studije završila je u Beogradu u klasi prof. Alojza Dolinara.

Njen umetnički opus čine

- skulpture žene i deteta, njene trajne inspiracije ( žena majka, heroina, prelja. . . )
- portreti najvećih umova i istorijskih ličnosti u obliku medaljona, plaketa i kao puna plastika
-nekoliko spomenika i spomen obeležja.
Najčešće je radila u gipsu, terakoti i bronzi.

Izlagala je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Dela Ljubinke Savić – Grasi čuvaju se u našim najvećim muzejima, kulturnim i prosvetnim ustanovama i privatnim zbirkama, a od septembra 2009. godine neka od njih su izložena i u njenom rodnom Ilinu.

Umrla je u Beogradu 1. decembra 1999. godine.

Mogućnost da se od idejnih rešenja koja su oni napravili, a mogu se videti na ovogodišnjem Sajmu šljiva, pokrene proizvodnja autentičnog suvenira, pruža priliku da se mladi u Osečini uključe u proizvodnju.

Stvaranje institucije suvenira u ovom kraju je neophodno, jer je to prvi korak u artikulaciji svih vrednosti koje Osečina poseduje. Suvenir ima sposobnost da u dve reči kaže mnogo, što su deca Osečine razumela i iskoristila.

Žute fotografije, odeća, vezovi, venčanice, devojačka sprema,  “ kuvarice „ u stihu, posuđe, alati i radila, dela su Slovaka i Srba koji vekovima u miru žive u Boljevcima.

Domaćini opisuju predmete sa takvom ljubavlju da vam se čini kako gledate prošlost koja ima energiju.

U jednom starom pogonu nekadašnje crepane, vlasništvo AO „Toza Marković“ od 1982.god., svake godine, od 1. do 31. jula. održava se Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti „Terra“, na kojem svake godine učestvuje od 6 do 8 učesnika iz zemlje i inostranstva.
O svetskom karakteru simpozijuma govori i činjenica da je na Terri do sada učestvovalo više od 373 umetnika iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, BiH, Makedonije, Slovenije, Mađarske, Holandije, Italije, Francuske, Norveške, Škotske, Austrije, Engleske, Turske. Nemačke, Grčke, Rumunije, Češke Republike, Bugarske, Danske, Španije, Izraela, Egipta, SAD, Meksika, Perua, Argentine, Indije, Bangladeša, Južne Koreje i Japana.

U fundusu simpozijuma ‘TERRA“ nalazi se oko 1000 skulptura. Određen broj skulpturu nalazi se u prostoru stare ciglane, u parkovima IGM „Toza Marković“, u zgradi SO Kikinda, na gradskom trgu, stalnoj postavci Narodnog muzeja Kikinda, dok se u Beogradu nalazi jedna velika skulptura.

Datum održavanja: Jul
Organizator: Ustanova kulture Centar za likovnu i primenjenu umetnost TERRA

Umetnička galerija „ Nadežda Petrović „

U fondu galerije, koja poseduje slike, skulpture, grafike i crteže, su dve zbirke: slike Nadežde Petrović i njenih savremenika kao i savremeno jugoslovensko slikarstvo posle 1960. godine. Pored ovih, tu je i posebna Spomen – zbirka Bogića Risimovića Risima. Ustanova organizuje “ Memorijal Nadežde Petrović “ ( stalna,  slikarska bijenalna manifestacija savremenog slikarstva sa šireg područja Srbije ) , kao i povremene izložbe.

Pored spomenika Nadeždi Petrović koja se nalazi ispred zgrade Gimnazije, ova Galerija postala je “ živi spomenik “ velikoj slikarki koji će služiti kao ponos sadašnjim i budućim generacijama.

Galerija Jovan Popović

Tokom druge nedelje maja meseca održava se međunarodna likovna kolonija, koja iz godine u godinu privlači sve veći broj umetnika kako iz zemlje, tako i inostranstva.

Galerija se koristi i u druge svrhe kao što su promocije knjiga, literarne večeri, muzička zbivanja, dramski prikazi, građanska venčanja itd. Ova galerija pleni svojim originalnim arhitektonskim izgledom, pa je između ostalog poslužila i kao idejno rešenje za logo znak opštine Opovo.

U Idvoru je rođen Mihajlo Pupin, naučnik i diplomata svetskog glasa, pa na hiljade mladih ljudi i turista dolaze da posete njegovu rodnu kuću, muzejsku zbirku i zadužbinu.

Etno dom u Padini predstavlja tipičnu porodičnu kuću, u kojoj je živela srednja klasa sa kraja 19 veka. I Padina okuplja slikare naive, a poseduje i značajnu galerijsku zbirku, ali posebnu draž ovom mestu daju veličanstveni bunari iz XIX veka.

Naivno slikarstvo Rumuna u Uzdinu jeste, u pravom smislu reči, prava umetnička riznica. Jedan deo se nalazi u Galeriji pri Domu kulture u Uzdinu.

Deo kulturnog nasleđa Rumuna iz Uzdina prikazan je u rumunskoj etno kući.

Crepaju predstavljaju zaljubljenici u konje i kulturna manifestacija “ Crepajači fijaker “ .
Ovde se nalazi i galerija akademske slikarke Ksenije Ilijević iz Crepaje.

Debeljača je poznata po poljoprivrednim vašarima sa dugom tradicijom.

U Debeljači se nalazi i Etnografski muzej, gde se čuvaju alati i proizvodi starih zanata ovog područja.

Jan Nemeček se bavi jedinstvenim zanatom : ručnim pravljenjem violina i ostalih žičanih instumenata. U blizini galerije se mogu posetiti ateljei slikara naive.
U mestu Samoš nalazi se legat Vladimira Fijata, bogata zbirka dela poznatih srpskih likovnih stvaralaca 19. i prve polovine 20. veka.

U svim naseljenim mestima postoje udruženja žena, koje se bave organizovanjem izložbi ručnih radova, takmičenja u spravljanju nacionalnih starih jela i edukacija na razne teme koje zanimaju žene.

U cilju očuvanja svog kulturnog identiteta, nasleđa, tradicije, jezika i običaja, amateri pri domovima kulture postižu zapažene rezultate na polju pozorišne i likovne umetnosti, recitovanja i muzičko – folkornog stvaralaštva.

Na pirotskom ćilimu preovlađuje crvena boja u više nijansi – od svetlo crvene do boje trule višnje. Spravljena je od krmeza i korišćena je za tkanje polja. Često je zastupljena plava boja, koja se dobija od prirodnog indiga sa malo žute boje. Zelena boja na pirotskom ćilimu takođe je zastupljena u kombinaciji sa drugim nijansama a od sredine XIX veka u upotrebi je bela ( do tada je korišćena lukova – drap boja ) . Boje na pirotskom ćilimu imaju prvenstveno teritorijalno – etničke odlike. Smirene su i tople, nekad prigušeno tamne, nekad kontrastne, ali uveku okviru skladne kompozicije.

Ornamentika na pirotskom ćilimu je uvek geometrijska  ( stilizovana ptica, cvet, gugutka ili predmet iz neposredne okoline tkalja ) . Uzor su im ( bez obzira na uticaje drugih sredina i kultura ) bili predmeti kojima su okružene, a kasnije su pravile i kombinacije od uzoraka donetih sa putovanja ( romb, stilizovani mihrab, sofre, amajlike, nemačke kutije, bombe, kuveri, kašmir … ) .  Najčešće korišćeni figuralni elementi bili su:  gušter, plamen, tiče, škorpion, jelenak, gugutke…  a vegetabilni motivi:  razgranato drvo, đulovi u više varijanti, kubetija, narovi, venci ( presek cvetova upletenih u venac ) , cvet ( milovanka, karanfil, svekrvin jezik, lala, ruža metlice ) . Šare kod starih ćilima su sitnije i skladnije raspoređene a na novijim primercima šare su krupnije, katkad i neuspele stilizacije.

Krajem XIX veka pojavili su se prvi trgovci koji su prodajom ćilima želeli da ostvare dobit. Među najstarije trgovce ubraja se Toma Petrović koji je osnovao “ Pirotsko trgovačko ćilimarsko udruženje “ 1894. godine. Početkom XX veka osnovano je i preduzeće “ Pirotski ćilim –  domaća industrija braće Garotić firme Džadžić – Hristić – Beraha “ . Stizali su i pozivi za međunarodne izložbe i sajmove. Prvi put je pirotski ćilim izložen u Beču 1886. godine na Svetskoj izložbi, kada je izazvao čuđenje  -  kako to da je šara ista i sa lica i naličja. Samo od 1904. do 1940. godine, pirotski ćilim je izlagan na 26 sajmova od Turkoana, Londona, Barselone, Amsterdama, Napulja do Milana, Pariza i Berlina. Za kvalitet proizvoda i svoju originalnost, pirotski ćilim je dobio veliki broj priznanja ali i zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja.

Pirotski ćilim je kao skupoceni poklon često darivan. Korišćen je u privatnim i državnim kontaktina, s predstavnicima vlasti, zatim kao nagrada, kao poklon i konačno kao deo devojačke spreme. Jer ćilim ne mora ni da se prostire na pod, ni da se stavi na krevet, iznad kreveta, ni na prozor kao draper, na sto kao stolnjak ili tišlajfer. Dovoljno je da se čuva u devojačkom sanduku, da se čuva kao amajlija kuće. Tako je ćilim kao prava retkost dospeo do mnogih manastira širom Srbije, u Bugarskoj ( Rilski manastir ), Grčkoj  ( Hilandar ), na dvoru Obrenovića i Karađorđevića kada su tkalje po specijalnoj porudžbini tkale određene veličine ( batale, dobatale ili po meri ) .  Za potrebe gradskog stanovništva rađeni su  “ šestaci “ ,   “ smetenici  “ ,  “ jan “ , “ sidžade “ , “ merka “ , staze, šustikle, jastučnice, zavese i ukrasni ćilimi.

Krajem XX veka proizvodnja pirotskog ćilima je znatno opala kao i prodaja iz više razloga. Tkanje ćilima je teško, mukotrpno i dugo. Zato je ćilim uvek bio skup proizvod. Nasuprot tome, rad ćilimarki uvek je bio jeftin i nikad adekvatno nagrađen. U ekonomskoj politici tradicionalni zanati nisu imali svoje mesto.

Od juna 2003. godine pirotski ćilim kao proizvod zaštićen je od strane Zavoda za intelektualnu svojinu a na osnovu Zakona o geografskim oznakama porekla.

U Pirotu su grnčari izrađivali svoje predmete na nožnom kolu. Zanatlije – grnčari su sami izrađivali alat i pribor za svoje potrebe. Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina. Da bi glina bila pogodnija za obradu mora se prethodno prekopati motikom, uz dodavanje izvesne količine vode. Taj postupak je primitivan i koristio se u XIX veku. Početkom XX veka korišćene su ručne mašine za mlevenje zemlje. Danas je taj postupak osavremenjen upotrebom električnih mašina.

Predmeti su oblikovani na nožnom kolu, a zatim gleđosani žuto,  zeleno i braon,  a za engobiranje se koristila bela glina. Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim “ vurnjama “ , a danas se posude peku u električnim pećima.

Grnčarstvo u Pirotu bilo je veoma produktivno. Proizvodilo se preko 70 vrsta sudova različitog oblika i namene.

Za izradu bokastih sudova koristi se masna glina, a za sudove za vatru posna glina otporna na visoke temperature.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu. Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč ( đuvečarka ) , lonče za kiselo mleko, grnajče ( brde ) za kafu, činije  ( panice ) za jelo i tanjiri.

Pirotske lončare ( grnčare ) su ponekad nazivali “ testidžijama „ . To je zato što je najznačajniji sud za vodu testija ili „  stovna  “ .

Bardaci ( kondiri ) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje. Za rakiju su još korišćene pljoske i ibrici.

Posude za vino nisu tako raznovrsne, kao za rakiju. Mali bokali koristili su se za vino i vodu. Isključivo za vino tzv. “ šependeri “ su bokali sa velikim poluzatvorenim otvorom – levkom u gornjem delu posude. Sakupljaju tri litra, takozvana merka.

Predmeti kultnog karaktera, kandila, izrađivani su sa osobitom pažnjom. Pravili su još posude za svetu vodicu takozvana “ panica za vodosvećenje “ ( svetovod ) , pa svećnjaci  ( čiraci ) .

Grnčari su pravili i predmete koji su se koristili u domaćinstvu ( levak, poklopac za kazan, pojilo za živinu ) .

Za ličnu upotrebu ( dečije igračke, pištaljke, lule ), zanatska pomagala ( buduče za šaranje posuda bojom ) , i još mnogo drugih raznovrsnih grnčarskih proizvoda.

Svi pobrojani grnčarski predmeti ranije su kupovani na seoskim saborima ili na vašarima po celoj Srbiji.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama ( žuta,  zelena,  mrka ) i ukrašavani su raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik – cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa apliciranim rozetama, vegetabilnim i zmijolikim ukrasima, crtanim cvetovima i drugim motivima. Posebnu karakteristiku čine sudovi antropomorfnih i zoomorfnih formi. Pirotski grnčari su oblikovali figuralnu keramiku sa naglaskom na najkarakterističnije osobine lika ( na ženskim – odeću i izrazito tanak struk, na muškim – bradu, brkove, oružje ) .

Umetnička vrednost i lepota pirotske grnčarije može uticati na savremene likovne stvaraoce koji rade na keramici, a i na zanatlije – grnčare bez velikog iskustva. Pirotska tradicionalna grnčarija je najpoznatija u Srbiji, a veoma poznata u Evropi.