Lepinji ispečenoj na drva raseče se gornji deo i odvoji kao poklopac, a u donji stavi malo užičkog kajmaka i jedno živo razmućeno jaje, posle čega se taj namazani deo lepinje gurne u pećnicu da se zapeče.
Po vađenju iz pećnice i zapečeni deo i poklopac preliju se pretopom, mašću nastalom pri pečenju mesa, pa se ta lepinja služi topla, obično uz kiselo mleko.

Po umeću u pravljenju ovog specijaliteta ističe se pekara “ Kod Šuljage „ u naselju Megdan, koja je kao patent kod Zavoda za intelektualnu svojinu zaštitila lepinju “ sa sve „.
I druge užičke pekare i burekdžinice nude ovaj proizvod, spremljen na sličan način, ali ne u staroj pećnici na drva kao “ Kod Šuljage „.

„Cicvara“

Obično se priprema od ječmenog, kukuruznog ili pšeničnog brašna, tako što se mast ili maslo dobro zagreje u tiganju, koji bi trebalo da bude od bakra, pa se onda dodaju brašno, so i voda. Smesa se zatim ukuvava, odnosno prži. U nju se mogao dodavati sir, kajmak, pavlaka pa i jaja. Cicvara je bila veoma masno jelo i poželjno za vreme obavljanja teških poslova, a kod Srba smatrana za izrazito mrsno jelo, koje je bilo obavezno na božičnoj trpezi.

Nekada je postojao običaj da se u ,, cicvari “ ukućani ogledaju, pa se verovalo da ko pri tom ne vidi svoj lik neće dočekati sledeći Božić.

I danas se vrlo često sprema u kućama i restoranima kao poseban specijalitet koji nije zaboravljen.

Reč pita potiče od grčke reči „ petta “ , kao i samo jelo. Testo za pitu pravi se od pšeničnog brašna i vode, a „ jufka „ ( od arapskog “ ufqua „ što znači tanka kožica, odnosno korica ). Razvlači se preko oklagije, a zatim preko sinije da bude sasvim tanka. Kora se puni nadevom, umotava u rolnu pa tako slaže u tepsiju u krug.
Pite su se nekad pekle u tepsijama pod sačem, na ognjištu, a danas u rernama u šporetu. Nadev za pitu može da bude od sira i jaja i to je pita „ siruša „, od krompira „ krompiruša „, od tikve „ tikvenjača „, od sira, jaja i zelja „ zeljanica „.

Ovoj veštini učila su se sva ženska deca, tako da devojčice sa svojih deset godina zamenjuju majku u tom poslu, a pravljenje pite predstavljalo je veštinu koju je obavezno morala savladati kao vrlo mlada.

I danas se merilom za umešnost i sposobnost jedne žene smatra njena veština pravljenja pite od jufki.

Sama reč „ keške „, „ keškek „ je persijskog porekla i označava jelo od kokošijeg mesa koje se prilikom kuvanja raspadne.

Jelo se priprema od prebijene pšenice, koja se zatim kuva sa kokošijim mesom, sve dok se meso sasvim ne odvoji od kostiju.

Kao poseban specijalitet sprema se 0 slavama i svadbama.

Domaćice se često odlučuju za: doboš, saher, Vasinu, lincer, pusla, pišinger tortu, za srneća leđa.

Mnoge od ovih torti nose sa sobom interesantne priče.

Jožef Doboš ( 1847 – 1924 ) veoma se ponosio činjenicom da mu je pradeda bio šef kuhinje kod grofova Rakošija. On sam je bio veoma sposoban i višestruko nadaren čovek – ostavio je za sobom više knjiga i nekoliko tehničkih izuma, a postao je poznat po svojoj prodavnici u Budimpešti u kojoj je u svakom trenutku bilo 60 vrsta sireva i po 22 vrste šampanjca, a bio je u stanju da dobavi svaki delikates ili začin sa bilo kog kraja zemljine kugle. U toj prodavnici je 1887. godine izmislio doboš tortu koja se prema njegovom receptu priprema i danas.

Najslađa atrakcija Beča i ikona njegovih kafea Saher torta stara je 175 godina, a i dalje je omiljena širom sveta, pa tako i u Vojvodini gde je doneta iz austrougarske kuhinje. Brojne imitacije recepata postoje, ali je original strogo čuvana tajna.

Priča o Saher torti  počinje 1832. godine kada je austrougarski državni kancelar, vojvoda Meternih, izdao nalog posluzi da za njegove visoke goste spremi novi desert.
Kako je glavni kuvar bio bolestan, zadatak je pripao 16 – godišnjem šegrtu Francu Saheru.
Rezultaz je bila gorko – slatka čokoladna poslastica, danas nadaleko poznata kao Saher torta.
Franc Saher je posle mnogo godina provedenih kod grofa Esterhazija otvorio prodavnicu delikatesne robe i ponudio i svoju čokoladnu tortu. Ona je brzo postala omiljena i izrasla u simbol grada, a potom je krenula i u osvajanje sveta.

Ugledan, stasit i uvek elegantan gospodin Vasa, dugo je odolevao uzdasima i neodoljivim pogledima brojnih udavača, sve do svoje 41 godine. Ali 1908, je najzad odlučio da prekine s veselim momačkim životom i oženio se. Gospodin Vasa je bio presretan kada je saznao da će uskoro postati otac. Ali nije sve pošlo kako treba pa je on svoju dragu odveo u Beč kod čuvenih doktora. Vasina tašta, beskrajno zahvalna zetu što je svojim insistiranjem za odlazak u Beč spasao život njenoj kćeri i unučetu, želela je da mu se na poseban način oduži : osim bogatog ručka, mladu porodicu je po povratku očekivala i jedna nova, posebno ukusna torta koja je dobila naziv “ Vasina torta “ , a u mnogim našim domaćinstvima se i danas priprema.

Kolači su pripremani od belog brašna. Pravljenje kolača ima dugu tradiciju i spremani su za razne prilike. Postojali su veliki kolači i mali kolači ili buhtla, pleteni kolač, svatovski kolač, golubiji kolač, kolač s makom, orasima i sirom.

Kao posebna specifičnost u Vojvodini se spremaju kolači od kvasnog testa, od kojih se posebno izdvajaju štrudle, preuzete iz nemačke kuhinje.

Nadaleko je poznata po svom jedinstvenom ukusu i načinu pripreme štrudla makovnjača čija priprema iziskuje posebne uslove. Koriste se specijalni avani za tucanje maka, u koji se udari 365 puta, a to rade samo muškarci. Mak se stavlja u tanku opnu testa i dodaju mu se grožđice i pavlaka. Prostorija u kojoj se priprema makovnjača ne sme biti izložena promaji, niti se u nju sme ulaziti tokom pripreme. Spravljaju se samo velike porcije. Pored makovnjače pravi se štrudla sa sirom, orasima, višnjama i suvim grožđem.
Danas su Sremski Karlovci postali prepoznatljivi i po ovom kolaču, tako da ga brojni turisti, koji u dolaze u Sremske Karlovce konzumiraju i kupuju “ za poneti “ .

Od “ dizanog testa „ veoma omiljene, posebno kod dece su krofne, posute sitnim šećerom ili sa pekmezom od kajsija.

Takođe, veoma često se pripremaju i kolači od tegljenih kora – gibanice, koje mogu biti sa sirom, višnjama, jabukama, grizom, jedna od najpoznatijih je svakako bundevara ili ludajnjača.

U zimskim danima na trpezi se često nalaze salčići, koji se se prave od lisnatog testa, punjeni su domaćim pekmezom i posuti sitnim šećerom.

Prave se često i tzv. “ lenje pite „ sa jabukama, višnjama, makom . . . U nasleđe od nemačkog stanovništva ostala je i priprema kuglofa. Kuglof je jedinstveni, stari kolač vojvođanskih krajeva, poreklom iz nemačke kuhinje. Spravljale su ga naše bake i bio je nezaobilazni artikal na svakoj porodičnoj trpezi.

Jedan od slatkiša pogodan za brzu pripremu, a nekada spreman i kao zasebno jelo za užinu su pohovane jabuke ili jabuke u šlafroku, koje se služe posute mešavinom sitnog šećera i ili ko voli može ih preliti otopljenom čokoladom.

Ako nije bilo kolača služili su se kitnikez ( pripremljen od dunja i oraha ) , razni kompoti, suve šljive, orasi i med.

Rigojanci  (Rigojancsi ) je poslastica od piškota sa čokoladnim prelivom i konјаkоm, s početka ovog veka. Krajem XIX veka u celoj Evropi veliku senzaciju je napravila ljubavna avantura čuvenog mađarskog violiniste – primaša romskog porekla Rigo Jančija i francuske kneginje Semi ( Semy ) .

Rigo Janči je rođen u Mađerskoj i potiče iz porodice romskih muzičara. Kao dete svirao je violinu, a kasnije osnovao svoj orkestar sa kojim je obišao ceo svet. Godine 1895. gostovao je u jednom otmenom francuskom restoranu, gde je tom prigodom večerao francuski knez Šime sa svojom lepom suprugom. Mladu ženu oduševila je pesma tamburaša,  tako da je počela češće da dolazi u taj restoran. Posle izvesnog vremena izgleda da joj se svidelo i nešto više izuzev  muzike. I, kako to obično biva, ubrzo je izbio skandal. Ona je ostavila muža i dvoje maloletne dece i pobegla iz Pariza u Mađarsku, zajedno sa Rigo Tančijem.
Darivala mu je verenički prsten basnoslovne vrednosti. Posle nekoliko godina, kada se stišala bura u krugovima elite u Budimpešti i Mađarskoj, srećni par se inkognito vratio u Budimpeštu.
U poslastičarnici gde su seli da popiju kafu i pojedu kolač, violinista zeleći da se dodvori svojoj supruzi, zatražio je od kuvara restorana, da napravi kolač po meri njegove drage. Romanantični violinista je tražio da poslastica bude i bela, kao put njegove voljene, ali da bude i tamna, kao njena kosa. Slatkiš, međutim, ipak nosi ime poznatog primaša, koji je роreklom iz današnje Banje Kanjiže.
Ljubav nije trajala dugo, kako došla tako i otišla. Ali, ostao je čuveni desert, koji se i dan danas ubraja u najomiljenije svetske deserte.

Veliki je broj sitnih kolača koji se spremaju: damen kapric, žerbo kocke, puslice, padobranci, vanilice, gurabije, oblatne,   krempita,  princes krofne, medenjaci, bele kiflice . . .

Lovački specijaliteti

Gotovo viteška pravila lovstva nalažu da o umeću lovaca trajno svedoče trofeji, a uspeh lova iskazuje se kuvarskim umećem, gozbom za učesnike lova, jednim od tipičnih muških druženja.

Mesu od divljači odgovara slatkoća. Zato se najčešće uz jela od divljači poslužuju brusnice slatko – kiselog ukusa, dok u srnećem gulašu suve, blago slatke šljive idealno zaokružuju ukus tog rafiniranog jela.

Kada se pripremaju lovački specijaliteti, pričaju se lovačke dogodovštine . . .  Na trpezi se mogu naći: srnetina, zečetina, divlja svinja, fazan, prepelice, jarebice, divlje patke . . .

Na području Vojvodine možete probati: srneći paprikaš pripremljen sa crvenim vinom, gulaš od divlje svinje sa belim vinom i domaćim dimljenim kobasicama, jarebice punjene guščijom džigericom, divlje patke u sosu od pavlake, fazana u crvenom vinu, prepelice na kiselom kupusu ili lovačke šnicle na vojvođanski način.

Nedeljom se na trpezi često nalazi celo pečeno pile, ili pak pileći bataci,  krmenadle ili svinjska rebra pečena u saftu ili pohovane šnicle od različitih vrsta mesa i fašir ili ćufte.

Za posebne praznike se često spremaju i posebne vrste mesa. Tako se za Božić često na stolu nađe i punjena guska, koja se peče sa belim lukom ispod krila i napunjenа jabukama, a po želji i s nekoliko kestena, oraha i suvih šljiva.

Kao prilog mesu spremaju se različite vrste variva i cušpajzi:  grašak,  boranija,spanać, kelj, šargarepa, tikvica i đuveč.
Veliku zastupljenost ima krompir koji se sprema “ u čakšire “ ( pečen u ljusci ) , pekarski, prženi, pire, restovani . . .

Radnim danima na trpezi su i razna kuvana jela od mesa i povrća zajedno poput: gulaša, paprikaša, pasulja, punjenih paprika, sarmi, sarmica, slatkog ili kiselog kupusa, pilava, musake . . .

Originalne “ zelene “ sarmice od vinove loze, vode poreklo iz grčke kuhinje, a kod nas su rasprostranjene još u nekoliko varijanti . Umesto listova vinove loze može se koristiti zelje ili ko voli ljuto, listovi rena; a od mesa podjednaka količina svinjskog i junećeg mesa. Uz sarmice se služi kiselo mleko ili pavlaka.

Mađari su veoma rano smislili jedan od najinteresantnijih načina za čuvanje mesa. Komadi mesa su, zajedno sa raznim povrćem koje se u šatoru našlo, kuvani dok ne usahne i poslednji trag tečnosti. Mađari su vremenom to jelo toliko usavršili i od gulaša, kao jednog jela, napravili još tri:

■ Perklet – koji је u stvari jedna suvlja – varijanta gulaša, gde se meso više uprži nego što se kuva

■ Paprikaš – kao varijanta gulaša koja se začinjava brašnom i velikom količinom pavlake

■ Tokanj – je erdeljska varijanta nešto drugačije začinjenog gulaša, koji je nastao kao rezultat međusobnog uticaja mađarske i rumunske kuhinje.

Sekelji gulaš ( Szekelygulas )

Ovo je zimsko tradicionalno jelo siromašnih slojeva.
Postoji više priča o tome kako je nastalo ovo poznato jelo, a ovo je jedna od njih.
Jedne zimske večeri davne 1846. godine gradski beležnik u peštanskoj Većnici – Imre Sekelji, je svaki dan dolazio u mali restoran po imenu ,, Muzički sat “ na ručak. Jednoga dana došao je kasno te je osoblje, u nedostatku jela sa menija, sakupilo sve restlove: nešto malo kiselog kupusa i par kašika paprikaša od svinjskog mesa. Preko svega su prelili kiselu pavlaku. Sa strahom da ne ostanu bez tako dobrog gosta, bojažljivo su izneli jelo pred Sekeljija. Na opšte iznenađenje on je sve pojeo u slast i tražio da mu i narednih dana spreme isto jelo. Kuvar i vlasnik su probali svoj “ specijalitet “ i oduševili se koliko je ova kombinacija ukusna. Ubrzo su je uvrstili u meni. Tako je ispalo da je prepoznatljivo mađarsko jelo samo posledica slučaja.

Kao jedno od brzih i veoma raširenih jela u Vojvodini možete probati “ bećar paprikaš „. Iskusne bunjevačke kuvarice pripremaju „ ćoravi paprikaš „ , jelo bez mesa koje se kuvalo preko nedelje, i uz koji se služi salata od kupusa i sos od jabuka.

Iz brojnih reka, jezera i ribnjaka na jelovnik stižu slatkovodne ribe : šaran, som, smuđ, karaš. Na vojvođanskoj trpezi svoje mesto su našli : različite riblje čorbe i paprikaši, kao i pečena riba.

U Vojvodini možete probati : paprikaš od šarana ili soma, šarana na apatinski način, somovinu s kiselim kupusom, kečigu na sremački način, štuku u “ mundiru “ , vojvođanske pečene karaše, smuđa s maslacem i krompirom, đuveč od somovine, somovske glave u belom vinu i mnoga druga jela.

Jedno od prepoznatljivih jela je pijani šaran. Zašto pijani? Zato što se očišćeni šaran peče sa unapred pripremljenim prelivom od sitno iseckanog belog luka i peršuna, narendane šargarepe i začina, a potom i belog vina.

Sosovima je u Vojvodini prethodila cicvara ( mandara ) , napravljena od pšeničnog brašna uprženog na masti sa dodatkom soli i vode.

U vojvođansku kuhinju, sosovi su donešeni iz austrijske кuhinје; koja ih je preuzela od Francuza.

Sosovi se uglavnom prave od proprženog brašna na masnoći, sa dodatkom zelene mirođije, kuvanog ili propasiranog paradajza, višanja, rena, belog luka, kiselih krastavaca ili paprika . . .