Još krajem XVIII veka na prostoru Vojvodine je pisano o pripremanju hrane, kada je Zaharije Orfelin objavio prvu knjigu kuvarskih recepta u Sremskim Karlovcima. Prvi srpski kuvar sastavio je i štampao jeromonah Jerotej Draganović u manastiru Krušedol, na Petrovdan 1855. godine.
U Novom Sadu je iz štampe 1877. godine izašao Kuvar Katarine Popović – Midžine, a u Velikom Bečkereku 1914. godine štampan je Kuvar zaboravljenih jela.
Gastronomija Vojvodine se formirala kao odraz složenih uslova života, geografskih karakteristika: prirodnih uslova i društvenih zbivanja na ovom prostoru. Na području Vojvodine javlja se velika mešavina kuhinja, a samim tim i veliki broj različitih jela. Ova kuhinja je mešavina različitih uticaja naroda koji vekovima žive nа ovom prostoru. Na ishranu i pripremanje jela u Vojvodini, mnogo je uticao dolazak Nemaca. Oni su doneli svoja jela, običaje, pripremanje zimnice, vina, gajenje voća i vinove loze, pa je srpsko stanovništvo poprimilo dosta njihovih jela i načina pripremanja hrane. Takođe, u Vojvodini je prisutno bogatstvo kulinarskih znanja i međusobnog uticaja mađarske, rumunske ili slovačke kuhinje, a mnogobrojna jela su izvedena iz ruske ili neke druge kuhinje iz okruženja.
Različiti uticaji čine vojvođansku kuhinju specifičnom, a time i atraktivnom za turističku potražnju, tim više što se od oblika koji odražavaju promene u kulturnom životu sela, najmanje promenila ishrana stanovništva.
Uticaj se uočava i u nazivima mnogih jela sačuvanih do danas : iz nemačkog – fruštuk / doručak ( Das Frühstück ) , jauzna / užina ( Die Jause ) , Foršpajz / predjelo ( Die Vorspeise ) , rinflajš / goveđe meso ( Die Rindfleisch ) , cušpajz / varivo ( Die Zuspeise ) , knedle, štrudle, krofne . . . iz mađarskog : perklet / prženo meso u sopstvenom sosu ( pörkölt ) , gulaš ( gulyas ) , paprikaš ( paprikas ) . . .
Od starina su hranu u kući spremale najstarije žene oslobođenje glavnih poljoprivrednih poslova, a ostatak ukućana je bio na njivi.
Doručak je po običaju bio nešto kaloričniji. Često se jela sveže pečena lepinja ili hleb, namazani svinjskom mašću i posuti mlevenom crvenom paprikom.
Tokom zime u Vojvodini su od starina postojala tri obroka : doručak ili “ fruštuk “ ( u 7 sati ) , ručak ( uvek u podne ) i večera ( u 18 časova ) . Tokom leta, kada su dani bili duži bilo je više obroka. Pored uobičajenih tu je pre podne oko 10 sati bila “ jauzna “ ili “ mala uja “ , a popodne oko 17 časova je bila “ velika uja “ . Za ove obroke su se obično spremale jabuke u “ šlafroku “ , “ hleba i masti “ sa alevom paprikom i sl. Oni koji su se zatekli na njivi su često znali da pojedu neko sezonsko voće i hleb.
Danas je teško izdvojiti neka jela kao karakteristična za pojedine narode ( pošto se kod više njih javljaju ista jela ) , jer živeći zajedno, prenosili su jedni drugima kroz godine svoja iskustva, običaje i stvorili vojvođansku kuhinju.
Slobodno se može reći da je gastronomija jedna od najatraktivnijih turističkih ponuda Vojvodine i da se u Vojvodini na dijetu zaboravlja. Ovde se dobro jede.
